Професионалну каријеру је почео у Крузеиру. Међутим, након само 14 одиграних утакмица за ову екипу, у којима је постигао 12 голова, скренуо је на себе пажњу скаута холандског ПСВ-а. У Ајндховен је стигао већ наредне, 1994. године, одмах после Светског првенства у САД на коме је са непуних 18 година био у саставу Бразила, који је дошао до титуле светског првака. Одмах по доласку у Холандију, показао је зашто је доведен. У две сезоне за тим са Филипс арене, Роналдо је одиграо 46 утакмица и постигао 42 гола. То наравно није могло промаћи највећим европским клубовима, који су били заинтерсовани, а најконкретнија је била Барселона, па се Роналдо 1996. године сели на Ноу камп. Барселона[уреди] Са феноменалним играма наставио је и у Каталонији. Иако је у дресу Барселоне провео само једну сезону, то је било више него довољно да на Ноу кампу остави велики траг, а како и не би оставио траг када је у 37 утакмица дао 34 гола. Његови дриблинзи и неки од невероватних голова се и данас препричавају у Каталонији. У Барселони су на крају сезоне одуговлачили са потписивањем новог уговора са Роналдом, што је искористио Интер, који га је за 19 милиона фунти (тадашњи рекорд) довео на Ђузепе Меацу. Интер[уреди] Када је 1997. године прешао у Интер, сви су очекивали Роналдов наставак сјајне голгетерске серије. На Светском првенству 1998. године у Француској је бриљирао, али само до финала. Под до данас неразјашњеним околностима, Роналдо се разболео уочи финала са Французима, који су на Стадиону Француска просто разбили Бразилце са 3:0 и тако их спречили да одбране титулу освојену четири године раније.Ипак, Роналдо се потом вратио у Интер, где је наставио са сјајним партијама. Све до кобне утакмице са Лечеом, 21. новембра 1999. године. Овај датум се слободно може увести у књиге, као датум када је осакаћена једна од највећих фудбалских каријера икада. Роналдо је у том сусрету повредио колено, а та ће га повреда пратити до краја каријере. На терен се вратио након пет месеци паузе, 12. априла 2000. године, у утакмици Купа Италије са Лациом. На терену је провео седам минута, пре него што је обновио повреду због које је након тога обавио две операције и био одсутан месецима са терена. Ипак, вратио се на терен за Светско првенство 2002. године у Јапану и Јужној Кореји, где је решетао противничке мреже, био голгетер шампионата и предводио своју репрезентацију до поновног освајања најважнијег фудбалског трофеја. Првенство у Азији је означило велики повратак Роналда на највећу фудбалску сцену. Реал Мадрид[уреди] Почетком овог века, у Мадриду су створени „Галактикоси”, тим који је сачињен од највећих фудбалских звезда. После Светског првенства у Јапану и Јужној Кореји веће фудбалске звезде од Роналда није било, па је председник Реала Флорентино Перез искеширао 39 милиона за Роналда и довео га у Реал. У свом дебију у дресу Реала, Роналдо је постигао два гола и одмах наговестио да није заборавио да тресе мреже. У својој првој сезони у дресу Реала постигао је 23 гола и освојио титулу првака Шпаније, која му је измакла као члану Барселоне. Наредне сезоне је постигао 24 гола и био најбољи стрелац Примере, али су поново уследиле повреде и први проблеми са дебљином, који ће га пратити до краја каријере. Тадашњи тренер Реала Фабио Капело све је мање веровао у Роналда, а када је из Манчестер јунајтеда стигао Руд ван Нистелрој, то је био и дефинитивни знак да је дошло време за растанак са Мадридом. Роналдо је 2007. године, потписао за Милан у трансферу који је износио 7,5 милиона евра. Последње године[уреди] Међутим, на Сан Сиру је само на тренутке подсетио на старе дане. Увелико начет повредама, годинама и проблемима са килажом, Роналдо је одиграо 20 утакмица за „Росонере“ у којима је постигао девет голова. Већ наредне сезоне одлучио је да се врати у Бразил, у Коринтијанс, где је донекле дошао себи и подсетио на старе дане. Одиграо је 31 утакмицу за бразилски клуб и постигао 18 голова, а онда је у фебруару 2011. године, са скоро пуних 35 година и званично одлучио да престане са активним играњем фудбала. У пензију је Роналдо отишао као један од највећих нападача свих времена. Своју прву Златну лопту је освојио 1997. године са само 21 годином, а исто му је пошло за руком и 2002. године. Када је завршавао каријеру држао је рекорд по броју постигнутих голова на Светским првенствима (касније је тај рекорд оборио Мирослав Клосе), а у избору ФИФА-е изабран је у идеалан тим свих времена, где је у нападу заједно са легендом холандског фудбала Јоханом Кројфом.
Лионел Меси
Месијева каријера је почела 1995. године у клубу Њувел олд бојс где је играо све до 2000. године. Пошто је имао здравствених проблема, недостатак хормона раста, а третман је коштао око 500 фунти месечно. ФК Барселона, се понудила да сноси трошкове третмана под условом да потпише уговор и започне нови живот у Шпанији.[8]Цела породица се преселила у Европу где је Меси почео да игра за ФК Барселонину младу екипу, до 14 година. Лионел Меси је срећно ожењен, има сина Тиага. Меси је сад срећно ожењен са аргентинком, својом познаницом из детињства. Барселона[уреди] У екипи Барселоне веома је брзо напредовао, па је са 16 година дебитовао за први тим у пријатељској утакмици против Порта16. новембра2003. Своју прву званичну утакмицу за Барселону је одиграо 16. октобра2004., поставши трећи најмлађи играч који је икада играо за прву екипу Барселоне и најмлађи играч који је играо у Шпанској Ла лиги (Овај рекорд је срушен од стране његовог саиграча Бојана Кркића у септембру 2007). Када је Меси постигао свој први гол против (Albacete Balompié) имао је 17 година, 10 месеци и 7 дана и постао је најмлађи играч који је постигао гол за Барселону, овај рекорд је стајао док га није срушио Бојан Кркић постигавши гол на асистенцију Месија.
Дијего Армандо Марадона
Дијего је рођен у Авеланди, радничкој четврти Буенос Ајреса, као пето од осморо деце у породици Ћитора и Тоте Марадона. Каријера: Дана 20. октобра1976. (10 дана пре 16. рођендана) Дијего је одиграо свој први сусрет за сениоре Аргентиос јуниорса. Тада је постао најмлађи прволигашки фудбалер у историји аргентинског фудбала. Уследиле су три године одличних наступа како за клуб тако и за репрезентацију. Тада су се Јувентус и Барселона почели распитивати за малог зеленог, како су га звали. Но, нису били једини — у игри су били Арсенал и Шефилд јунајтед. Брзо су одустали када су чули почетну цену од 800.000 фунти. Тада је то био прилично велики новац. Дијего је остао у Аргентини и 1981. с клубом Бока јуниорс освојио је наслов првака Аргентине. Годину дана касније потписао је за Барселону. У Јуну 1982. године Марадона је прешао у Барселону за тада рекордних 7,6 милиона долара из Бока Јуниорса. Барса је те године битно појачана и Немцем Шустером у оквиру 2. кола купа европских победника купова гостовала на београдској Маракани Црвеној звезди и славила са 4:2,а Марадона је постигао 2 гола од којих је други био право ремек дело када је лобовао истрчалог голмана Стојановића после чега је аплаудирао читав стадион. У Каталонији је такође кратко задржао, две године, постигавши 33 поготка на нешто мање од 50 сусрета – и освојивши за то време Куп краља, Лига Куп и Суперкуп Шпаније. Као и много пута касније, то му није представљало проблем да уђе у историју. Остаће упамћен као први играч ‘Блаугране’ коме су навијачи љутог ривала Реал Мадрида аплаудирали на сред Сантијаго Бернабеуа „Ја сам Марадона, човек који ствара голове, али и прави грешке. Могу све да поднесем, имам довољно широка рамена да све то издржим и да се борим са свима“ – Диего Армандо Марадона Међутим, већ тада је његов стил игре, али и темперамент у истој мери, почео да утиче на њега. Противници су га буквално тукли из немоћи да му одузму лопту или га просто зауставе, док је контроверзним понашањем ван терена доводио у питање своју професионалност. Али ни то није могло да наруши његово огромно, урођено, фудбалско знање, док се исто не може рећи за хепатитис који је зарадио, као и дуел са дефанзивцем Атлетик Билбаа Андонијем Гојкочеом – који му је дивљачким стартом сломио зглоб. Иако му је у једном тренутку и каријера била угрожена, успео је да се у потпуности опорави и врати на терен пре почетка следеће сезоне, али не и да се привикне на игру на Пиринејском полуострву. До кулминације је дошло у финалу Купа краља 1984. године, такође против Баскијаца на Бернабеуу. И, поново је Гојкочеа био тај чији је старт подиграо ‘температуру’ на терену. Сусрет се на крају завршио минималном победом Билбаа, али је тек тада атмосфера дошла до усијања. После батина и гомиле увреда са трибина да је хомосексуалац одлучио је да се обрачуна са противницима, најпре ударивши Мигела Сосу главом, односно његове саиграче лактом и коленом. Затим се нашао се у кругу играча Атлетика, Гојкочеа – познатији као ‘Месар из Билбаа’ – шутнуо га је у груди, што је био и дефинитивни знак за почетак хаоса – пред очима краља Хуана Карлоса, 100.000 гледалаца и ‘пола’ Шпаније пред малим екранима. Насиљу свакако није место на терену и око њега, али се тада могло увидети да је Дијего исти и на трави и ван ње – бескомпромисан. На крају свега, 60 људи морало је да затражи помоћ лекара, а Марадона трансфер. Људи из клуба изгубили су стрпљење, иако је и поред повреда и свега имао импозантан учинак. Људе из Напуља ништа од тога није занимало – већ су са издвојених 10,5 милиона долара поново оборили светски рекорд.
Године 1984. потписао је за италијански Наполи[4] с којим ће освојити два наслова првака Италије (1987. и 1990), а 1989. освојиће и куп УЕФА — први европски наслов Наполија. Након тога атражио је исписницу из Наполија због трансфера али је захтев одбијен. Ипак због проблема са законом годину дана касније добија исписницу. Нови клуб била је шпанска Севиља. 1993. године напушта Севиљу и потписује за аргентинског прволигаша Њувелс Олд Бојс. Већ наредне године (1994) отпушен је из Њувел Олд Бојса јер је упорно избегавао тренинге. Године 1995. након две неуспешне тренерске авантуре (Расинг клуб и Депортиво Еспањол) вратио се у Бока Јуниорс као играч, уз најаву да се решио кокаина. Но, већ следеће године сам је потражио помоћ у једној швајцарској клиници. Утакмицу с кокаином још није добио. Након третмана 1997. године поново је у дресу Бока Јуниорса, али у првој утакмици сезоне (против Аргентинос Јуниорса) још једном је позивитан на допинг контроли. На свој 37. рођендан, 30. октобра 1997, телефоном се јавио ТВ станици Америка З. У сузама је изјавио: „Фудбалер у мени стигао је до краја стазе. Сутра ће бити најтежи, најгори и најтужнији дан у мом животу.” Гол руком је обележио не само једну годину него и његову читаву каријеру. На Светском првенству у Мексику (1986) двоструки је стрелац у утакмици Аргентине с Енглеском. Оба његова гола на тој утакмици се и дан данас препричавају. Код првог је реч о поготку који је Дијего касније назвао Божјом руком.Други је на многим ранг листама проглашен за најлепши гол свих светских првенстава. Сам је предриблао половину енглеског тима и голмана Шилтона.Енглески коментатор је узвикнуо да је први гол сигурно нерегуларан јер је постигнут руком, али зато други вреди за десет. На том првенству је Аргентину довео до наслова првака света у драматичном двобоју са репрезентацијом Западне Немачке (3:2).
У Барселони је први пут пробао кокаин. У клубу сви су сумњали али су ћутали јер Марадона је био превелика инвестиција. За то време чак је наступао у добро плаћеним рекламама против дроге. Године 1991. био је позитиван на допинг контроли (откривен кокаин), те је кажњен са 15 месеци забране играња. Исте године, након повратка у Аргентину, ухваћен је због поседовања кокаина. Судска пресуда је гласила – контролисан медицински третман. 1994. године поново је дошао на насловне странице након што је из ваздушне пушке гађао (и погодио) једног новинара.Поред тога, фудбалским речником речено, изгубио је и уткамицу са женом коју је волео, мајком сина којег никада није имао храбрости да призна. У јануару 2000, долази на Кубу у новом покушају излечења зависности од дроге. Сви ранији покушаји нису били успешни.
Фудбал 